Tko se sme kretati: kriza, kapitalizam i režimi mobilnosti
Mobilnost se danas više ne regulira prvenstveno teritorijalnim granicama i viznim režimima, već kontinuiranim upravljanjem trajnom krizom, svojevrsnim beskrajnim saniranjem posljedica. Pandemija, rat i ekonomski slomovi razotkrivaju kretanje kao središnje političko polje u kojem se materijaliziraju klasne, rasijalizirane i geopolitičke hijerarhije, dok izvanredno stanje poprima oblik trajne tehnike vladanja. Zbornik The Crisis–Mobility Nexus (ur. Leandros Fisher, Palgrave, 2023.) donosi višeslojnu analizu suvremenih režima kretanja, pokazujući da se nasilje regulacije ne zadržava na periferiji, već se ciklički vraća i onima koji su se do sada smatrali strukturno zaštićenima.
Uobičajeni pristupi migratornim politikama najčešće se kreću u dva pravca. S jedne strane, fokus je na birokratskim i pravnim aparatima nacionalnih država: na administrativnim labirintima koji strukturno proizvode marginalizaciju migrantskih subjekata i kretanje svode na formalno dopuštenu, ali faktički neprohodnu proceduru – kako to, između ostalih, precizno u svojem radu pokazuje i Lea Ipi [Ypi]. S druge strane, analize se zadržavaju na krajnjim ishodima regulativnih politika, ondje gde se njihova logika ogoljuje u neposrednom nasilju: u detencijama, deportacijama, smrtonosnim granicama i prekarizovanom radu. Na tim tačkama opresivni režimi deluju kao produžena ruka države u političkoj, ekonomskoj i ideološkoj krizi, koja represiju nad migrantima koristi kao supstitut za sopstvenu nesposobnost da razreši unutrašnje strukturne kontradikcije kapitalističkog poretka. Svaki od ovih pristupa, međutim, ostaje parcijalan: prvi zanemaruje materijalne posledice regulacije, dok drugi često gubi iz vida mehanizme koji do tih posledica dovode. A upravo je mobilnost poslednjih decenija postala jedno od centralnih polja sistematske društvene regulacije, zbog čega njeno razumevanje zahteva analitički okvir sposoban da zahvati čitav lanac proizvodnje, upravljanja i disciplinovanja kretanja.
Zbornik The Crisis-Mobility Nexus (ur. Leandros Fisher, Palgrave, 2023) nastoji da izgradi upravo takav integralni pristup. Multidisciplinarna perspektiva obuhvata širok raspon tema – od rada i prostorno specifičnih režima mobilnosti, preko lokalnih oblika otpora, do rata u Ukrajini – što na prvi pogled može delovati disperzivno. Međutim, ta heterogenost nije slabost, već analitička prednost: upravo kroz nju postaje vidljivo kako se disonantne, ali međusobno povezane kontradikcije savremenog kapitalizma prelamaju kroz različite režime kretanja. Ključna nodalna tačka oko koje se ova višeslojna analiza organizuje jeste globalna pandemija kovida, shvaćena ne kao izuzetak, već kao moment kondenzacije postojećih tendencija – trenutak u kojem su mehanizmi kontrole mobilnosti postali istovremeno vidljiviji, brutalniji i društveno normalizovaniji.
Zaista, možda u ovom trenu nema bolje ulazne tačke u analizu kriza kapitala i migracija od te pandemije, koja je bila svojevrsni primer hibrisa1U slobodnijoj spekulaciji: hibris je oholost koja sebe na kraju naplati, fenomen koji vas “drži” tamo gde jeste ali vam u isto vreme potkopava temelje položaja i/ili egzistencije. Kao da je u pitanju kopanje sopstvene rake, kontradikcija od koje se ne može pobeći i od koje se nije moguće odvezati. Kao da je reč o jednom obliku dijalektike koja podsjeća da “kapitalizam stvara nešto što mu kopa raku”. kasnog kapitalizma. Proizvedena kao njegova neposredna posledica, inkubirana u gustim čvorištima globalne akumulacije i distribuirana utabanim stazama kapitala – transportnim koridorima i logističkom infrastrukturom – pandemija je razotkrila unutrašnju logiku savremenog režima mobilnosti. Na koncu je svoje surovo lice pokazala i onima koji su verovali da stoje izvan domašaja regulatornih aparata: pripadnicima globalnog nomadskog stratuma, poslovnim elitama, učestalim transnacionalnim putnicima, pa čak i vlasnicima kapitala, za koje su bili konstruisani privilegovani mehanizmi pristupa državljanstvu (Citizenship by Investment – CBI), odnosno faktička komodifikacija građanskog statusa. Svi su se, makar privremeno, našli u poziciji subjekata koji na sopstvenoj koži osećaju dejstvo regulativnih mehanizama savremene države. Bumerang se, tako, vratio u privilegovanije zone sveta i režimu mobilnosti – shvaćenom kao sistem diferencijalno raspodeljenih, privilegovanih i deprivilegovanih koridora kretanja – dao novo značenje. U središte analize stupaju fizički činovi kretanja, pomeranja i dislokacije, kao i uski prolazi koje regulativni mehanizmi ostavljaju otvorenim – ovoga puta ne samo za subjekte sa dna globalne hijerarhije.
U tom smislu, zbornik The Crisis-Mobility Nexus ispituje složen odnos globalnih sistemskih potresa i rekonfiguracije ljudskog kretanja, odbacujući redukciju mobilnosti na problem koji pogađa isključivo deprivilegovane Crne i smeđe subjekte – premda su upravo oni i dalje, na strukturno specifične načine, najizloženiji aparatima prisile, nadzora i napuštanja. Polazeći od teze da savremene krize – od finansijskog sloma 2008. godine, preko pandemije kovida, do aktuelnih ratnih žarišta – ne predstavljaju niz diskontinuiranih izuzetaka, već međusobno isprepletene momente jedne te iste, dugotrajne i sistemske krize kapitalizma, autori i autorke pokazuju kako se režimi regulacije kretanja progresivno šire i produbljuju izvan tradicionalno rasijalizovanih migrantskih figura. Upravo logika krize određuje kome je kretanje omogućeno kao privilegija, kome nametnuto kao nužnost, a kome sistematski uskraćeno – odnosno ko raspolaže slobodom od prisile mobilnosti, a ko je trajno izložen njenim najbrutalnijim oblicima.
Usmeravajući analitički fokus prvenstveno na evropski kontekst, zbornik razotkriva načine na koje se mobilnost proizvodi i upravlja kroz rasijalizovane klasne hijerarhije. To se posebno jasno očituje u tretmanu migrantskih „esencijalnih“ radnika tokom karantina, čiji je rad bio neophodan za reprodukciju društva, ali čiji su životi ostali sistematski izloženi riziku, kao i u selektivnom i hijerarhizovanom pristupu različitim izbegličkim grupama. Nudeći sveobuhvatan teorijski okvir za razumevanje mobilnosti kao polja strukturne kontrole i klasne diferencijacije, autori i autorke pokazuju kako se krize ne samo reflektuju na obrasce kretanja, već ih aktivno proizvode, normalizuju i naturalizuju u svakodnevnim praksama upravljanja životom i radom.
Zbornik se sastoji od sedam poglavlja koja su potpisali autori iz oblasti studija migracija, sociologije i političke geografije: u prvom poglavlju, Fišer postavlja teorijski temelj nazivajući trenutnu eru kao „organsku krizu” kapitalizma koja iznova preuređuje globalno kretanje i režime kretanja; u drugom poglavlju, „Deportabilne mobilnosti: Mnogi životi evropskog režima deportacije”, Martin Bak Jorgensen [Martin Bak Jørgensen] istražuje „deportacioni preokret” unutar Evropske unije i način na koji se narativi o krizi koriste za legitimaciju masovnih deportacija i stvaranje „deportabilnog” stanovništva (na primer pripadnici “windrush generacije“ – koji su bili iznova transformisani u “deportabilne” subjekte i pored potpune ukorenjenosti). Treće poglavlje, „Promišljanje režima mobilnosti na lokalnom nivou: Mogućnosti i ograničenja”, čiji su autori Martin Bak Jorgensen i Leandros Fišer, ispituje fenomene „gradova solidarnosti”2Fenomen opština koje su usvajale programe solidarnosti prema izbeglicama tokom izbegličke krize. i potencijal lokalnih inkluzivnih režima mobilnosti da se suprotstave restriktivnim nacionalnim i internacionalnim politikama i režimima.
U četvrtom poglavlju – „Dubai i Kipar kao geografije socijalne mobilnosti između Evrope i Bliskog istoka”, Džafar Alul [Jaafar Alloul] i Leandros Fišer kroz etnografsku studiju o usponu evropskih muslimana u Dubaiju i libanskim migrantima srednje klase na Kipru osvetljavaju ukrštanje rase i klase sa migracionim strategijama; peto poglavlje, „Između solidarnosti i de-solidarizacije: COVID-19 kao kriza mobilnosti”, autora Leandrosa Fišera, analizira kako je pandemija istovremeno podstakla nove forme uzajamne pomoći „odozdo” i reakcionarne društvene pokrete; u šestom poglavlju, „Esencijalni radnici bez esencijalnih prava: COVID-19, radnici migranti i sindikati”, Mark Bergfeld [Mark Bergfeld] i Bak Jorgensen kritikuju diskurs o „esencijalnim radnicima”, koji je često služio da zamaskira prekarnost i obespravljenost migrantske radne snage tokom pandemije – radne snage koja je svojim radom zapravo omogućila pandemijske mere; u završnom, sedmom poglavlju, „Nove krize, nove mobilnosti i obećanje solidarnosti”, Leandros Fišer razmatra „polikrizu” – uključujući klimatsku katastrofu i rat u Ukrajini – pozivajući na vraćanje solidarnosti u javni prostor.
Dakle, ovi tekstovi nastoje donijeti dublje razumevanje svih kompleksnosti savremenog kapitalizma kao totaliteta socijalnih odnosa u kojima nema izolovanih prostora i procesa, a svaka akcija ima svoju reakciju.
Uzevši kao celinu – zbornik kroz različite vizure, iz različitih uglova, analizira kompleksnost krize u kojoj se nalazimo i koja svoje krajnje učinke izvodi na onim najranjivijim subjektima. Rad, dakle, ne predstavlja radikalno novi teorijski okvir – ali sasvim uspešno predstavlja pokušaj da se neksus krize i mobilnosti situira u širi istorijski kontekst krize iz 2008. Takođe, treba istaći da se autori i autorice naslanjaju i na neke starije teorijske uvide: od Mimi Šeler [Mimi Sheller] koja govori o “trostrukoj krizi” i ”pravdi mobilnosti” ( “mobility justice”), pa do nekih recentnijih kao što su Čakrabarti [Chakrabarty], Balibar [Balibar], De Đenova [De Genoa], i završava kao izuzetno važan višeslojni uvid u veliku krizu mobilnosti poslednjih decenija jer ukazuje da ovakva kriza kapitalizma (ekonomska, politička, ekološka) direktno “preslaguje” način na koji se ljudi kreću ili su primorani da miruju (imobilnost). U pitanju je pokušaj totalizovanja dubinske krize u kojoj se nalazi današnji globalizirani kapitalistički svijet.
No-bullshit jobs
U mnoštvu fenomena kojima se ovde pristupa, izdvajamo jedan koji se nameće kao posebno relevantan. Globalna pandemija je, naime, ogolila radikalno različite uslove života u svim njegovim domenima, u zavisnosti od klasnog položaja. Za pripadnike i pripadnice srednje klase lockdown se mogao doživeti kao nelagodnost koju treba pretrpeti: dosada, privremeni prekid socijalizacije, izostanak provoda, zamorna – ali ne i nepodnošljiva – zabrana putovanja. Ista ta restrikcija kretanja, međutim, za značajan deo radničke klase predstavljala je ozbiljnu egzistencijalnu pretnju: donosila je naglo osiromašenje, gubitak prihoda, a neretko i glad.
Glad i niža pozicija na klasnoj lestvici povećavale su ranjivost subjekata, ali su – naizgled paradoksalno – njihov rad istovremeno činile sve neophodnijim. Pandemija je brutalno razotkrila hijerarhiju društveno nužnog rada: pokazalo se da možemo bez CEO-ova, slojeva srednjeg menadžmenta, korporativnih pravnika, PR-aparata i profesionalnih posrednika kapitala, ali ne i bez vatrogasaca, medicinskih sestara, čistača, dostavljača i svih onih koji, metaforički ili doslovno, održavaju infrastrukturu života – koji čiste, neguju, leče, prenose i „otpušavaju kanalizaciju“ društva. Upravo oni poslovi kojima se preti deci kao kaznom za neuspeh u školi ispostavili su se kao temelj društvene reprodukcije.
Uslov mogućnosti tog napornog, ali za jedne ipak podnošljivog lockdowna bio je kontinuirani rad miliona ljudi čiji su životi tretirani kao potrošna roba: radnika i radnica koji nisu mogli da se „izoluju“, koji su nastavili da rade izloženi riziku, bez izbora i bez zaštite, kao i onih koji su gurnuti u nezaposlenost i time svedeni na rezervnu armiju rada. Pandemija nije suspendovala klasne odnose – ona ih je zaoštrila, učinila vidljivijim i potvrdila da se društvo održava upravo na eksploataciji onih koji su u njemu sistematski lišeni sigurnosti, glasa i prava na život izvan rada. U ovom kontekstu posebno ističemo poglavlje „Esencijalni radnici bez esencijalnih prava: COVID-19, radnici migranti i sindikati”, Marka Bergfelda i Martin Bak Jorgensena.
Takođe, buduća istraživanja migracija trebalo bi da sistematski registruju i teorijski obrade jedan fenomen koji uporno izmiče analizi: „naredbe“ koje proizvode savremeni regulativni režimi mobilnosti duboko su kontradiktorne. Sa jedne strane, subjekti su interpelirani da budu stalno pokretni i fleksibilni, da raskidaju ukorenjene društvene odnose, da se prilagode nomadskom načinu života lišenom stabilnosti i egzistencijalne sigurnosti – ne kao izraz lične želje, već kao imperativ prilagođavanja potrebama akumulacije kapitala. Od radne snage se zahteva da se odvikne od situiranog života i preseli „trbuhom za kruhom“. Sa druge strane, isti taj sistem kretanje sistematski ograničava, uslovljava, kriminalizuje i fragmentira kroz režime granica, viza, dozvola i selektivne propusnosti. Upravo analiza tih eksplicitnih i strukturalnih kontradikcija – između imperativa mobilnosti i prakse sprečenog, nadziranog i diferencijalno omogućenog kretanja – otvara jedan od ključnih pravaca za buduće kritičke studije migracija.
Na kraju, migracije se – kao i ostali društveni procesi analizirani u ovom zborniku – mogu razumeti jedino u okviru društvenog totaliteta globalnog kapitalizma i njegove sve očiglednije, produbljene i hronične krize, čije se razrešenje više ne nazire ni na horizontu. Zbornici poput The Crisis–Mobility Nexus doprinose sistematskom mapiranju ne samo migrantske „krize“, već i krize same regulacije kretanja. Time postaje jasno da mobilnost i njena kontrola nisu autonomne ili sporedne pojave, već integralni mehanizmi reprodukcije kapitalističkog poretka u stanju trajne krize. Regulacija kretanja nije odgovor na krizu – ona je jedan od njenih simptoma i instrumenata, upisanih u dugotrajnu, strukturno nerešivu krizu kapitala.
Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2025. godinu.
